У Лесковцу, граду у Јабланичком округу, одржана је конференција о регенеративној пољопривреди, коју је организовао Институт за развој и иновације (IRI), у сарадњи са Алијансом за регенеративну пољопривреду Србије и Центром за развој Јабланичког и Пчињског округа. Конференцији је присуствовало више од 20 учесника, међу којима су били локални пољопривредници, стручњаци и представници релевантних институција и организација.
Дискусија је била усмерена на укључивање локалних актера у прелазак са конвенционалне пољопривреде на регенеративне системе који доносе користи свима, животној средини, пољопривредном сектору, појединачним пољопривредницима и потрошачима. Учесници су се упознали са принципима регенеративне пољопривреде, разговарали о изазовима за примену ових пракси у јужној Србији и разматрали моделе подршке за пољопривреднике који су спремни да пређу на овакав начин производње.
Подстицањем сарадње међу локалним актерима, овај догађај представља још један важан корак ка широј примени одрживих пољопривредних пракси у региону и јачању утицаја ESIRA вишестране платформе (MAP).
Шта је регенеративна пољопривреда?
Регенеративна пољопривреда представља системски приступ управљању земљиштем чији је циљ јачање отпорности и одрживости пољопривредног сектора. Усмеравањем на кључне принципе, као што су повећање органске материје у земљишту, очување биодиверзитета и унапређење управљања водним ресурсима, регенеративне праксе доприносе побољшању здравља земљишта. Резултат је плодније, продуктивније и отпорније земљиште, на пример отпорније на сушу, које пољопривредницима обезбеђује финансијске користи и економску стабилност, уз очување плодности земљишта за будуће генерације.
У Србији се регенеративне праксе тренутно примењују пре свега на северу земље, у Војводини, док је њихова примена у другим регионима, посебно на југу, и даље ограничена. Ова регионална разлика одражава разлике у расподели обрадивог земљишта, доминантним пољопривредним секторима и типовима земљишта. Ипак, користи регенеративних пракси за друштво и појединачне пољопривреднике у другим деловима Србије су јасне, а у неким случајевима ове праксе могу бити посебно погодне. Међутим, не постоји универзалан модел. Разумевање локалног контекста, специфичних потреба пољопривредника, изазова и могућности од кључног је значаја за успешно прилагођавање и примену регенеративних метода.
Како би се одговорило на ове изазове, ESIRA пројекат препознаје регенеративну пољопривреду као једну од кључних социоекономских иницијатива за унапређење услова живота маргинализованих друштвених група у Јабланичком и Пчињском округу.
