Лески-Бјешчади

О ПИЛОТ ЛОКАЦИЈИ

Пилот подручје налази се у војводству Podkarpackie, у планинском подручју које обухвата два округа: Leski и Bieszczadzki. Подручје је велико по површини, али уједно представља једно од најређе насељених подручја у Пољској. Налази се на граници са Украјином и Словачком и обухвата планине Bieszczady и Sanocko-Turczański. Становници овог региона суочавају се са искљученошћу на више нивоа, укључујући приступ услугама, могућностима запошљавања и образовним приликама. За неку децу, средње школе налазе се на око 50–60 km од места становања, а постоји и недостатак јаслица и вртића. Многи људи раде у туристичкој индустрији, коју карактеришу сезонски карактер и присуство туриста.

Пилот подручје има једну од највиших стопа незапослености у Пољској, млади одлазе, али са друге стране поседује друштвени потенцијал. Истраживања показују да има највећу заступљеност непрофитних организација на 10.000 становника, што указује на то да, тамо где много тога недостаје, становници преузимају иницијативу и покрећу активности „одоздо“.

О МАРГИНАЛИЗОВАНИМ ГРУПАМА У ОКВИРУ ПИЛОТ ЛОКАЦИЈЕ

Идентификовано је неколико маргинализованих група у подручју Leski-Bieszczadzki:

1. Жене – које живе у удаљеним планинским руралним подручјима, далеко од образовних и пословних могућности; недостатак подршке у бризи о деци и старијима, као и кућне обавезе које су на њима, представљају факторе који посебно доводе до искључености жена са тржишта рада и из финансијске сигурности.
2. Старије особе – у великој мери искључене у погледу транспорта, али и економски. Недостатак приступа услугама, укључујући здравствене и услуге неге, као и ниже дигиталне вештине, доприносе томе да су старији група којој је потребна подршка.
3. Млади – живот у периферним подручјима значи ограничене образовне могућности и могућности за прво запослење, недостатак садржаја за слободно време и одсуство прилика за развој. Нека деца напуштају породичне домове након завршетка основне школе са 14–15 година и почињу да живе у интернатима, затим се селе у друга места, а неки се никада не враћају.
4. Особе са инвалидитетом – инвалидитет је и даље табу тема и готово је невидљив у јавном простору. Искљученост се огледа у недостатку одговарајућих дневних боравака, али и целодневне неге, недостатку адекватних активности, инфраструктуре и системске подршке. Највећи проблем је код особа које улазе у одрасло доба – за њих не постоје перспективе, нема могућности запослења, укључивања у различите активности, нити постоји установа за професионалну рехабилитацију и радно ангажовање.“